Dolazim iz Vukovara, grada koji je osetio najgore '91. godine, a ni kasnije nije ništa bolje prolazio... Dobro, bar nije bilo bukvalnog ubijanja, ali ubijanje omladine na način da se ne mogu zaposliti ako nisu sinovi, bratanci, kumčići i sl. od čelnih ljudi u gradskim vodstvima stranaka, je i više nego evidentno. Ako se kojim slučajem desi da ostane poneko radno mesto neupražnjeno, tu se uvlače Osječani i Vinkovčani i kao rezultat svega toga imamo da je Vukovar grad sa najvećom stopom nezaposlenosti u Hrvatskoj. Ako se pojavi neko radno mesto koje ni prvi ni drugi nisu uspeli da ugrabe ili ne žele da rade, onda tu mogu da konkurišu grupacije ljudi koji su marginalizovani u društvu. Ovde naravno nije reč o državnim institucijama, jer se tamo nikako ne može uglaviti niko ko nema dobru zaleđinu.
U Beograd sam prvi put došao 2001. kao student. Pošto se nisam snašao na odabranom fakultetu, vratio sam se u Vukovar, tačnije u Trpinju, selo pored Vukovara. Kao nesvršeni student nove škole (u međuvremenu sam promenio školu, a paralelno sam postao i mrežni tehničar), na retkim oglasima za posao nisam uspevao da dođem dalje od inicijalnog slanja biografije, jer nikome nije bio potreban "gimnazijalac sa tamo nekim kursom". Kao i gomila omladine iz mog rodnog grada i okoline, predstavljao sam deo armije nezaposlenih koji su se svakog meseca javljali na biro da bi im bilo produženo zdravstveno osiguranje. Naravno, zavod za zapošljavanje nikog nije zapošljavao (osim konobara, kuvara, čistačica koje su slali na 3 meseca na more).
Do svog prvog zvaničnog zaposlenja sam došao preko veze, jer nikako drugačije nije bilo moguće. Radio sam godinu dana (dva ugovora na 3 meseca i jedan na 6 meseci) i to je bilo to. Koliko god da sam se ja trudio i zalagao, niko me tu nije gledao kroz moj rad, već isključivo kao tatinog sina. Kada mi je i treći ugovor istekao, ostao sam bez posla. Mesecima sam tražio novo radno mesto i u okolnim gradovima, ali bez uspeha, iz razloga koje sam na početku naveo. Iako sam živeo u roditeljskoj kući, gde sa porodicom nisam imao skoro nikakvih troškova, gledanje roditelja kako svako jutro odlaze na posao dok mi ostajemo kod kuće, dokoni, besposleni, nas je ubijalo. Konkurisali smo na poslove i u Srbiji, te je nakon nekoliko bezuspešnih razgovora i brda poslatih biografija, supruga primljena na posao u Beogradu. Tada smo odlučili da napravimo prekretnicu u životu i da se "vratimo" u Beograd. Hitno je trebalo pronaći stan gde ćemo živeti i preseliti stvari. Žena je išla na posao, a ja sam ostajao kod kuće, čuvao dete i slao biografije (u obe države). Trebalo je da prođe 8 meseci dok nisam dobio posao...
I tako, od 2010. opet živim u Beogradu. Ne mogu da kažem da li je odluka o preselenju bila dobra ili ne, da li je za malu decu bolje da žive u manjem mestu ili u velikom gradu koji pruža mogućnosti, ali i guta i kvari ljude... Nekako sam mišljenja da i dalje ne bih našao posao u Vukovaru, kao ni veliki broj mojih prijatelja i poznanika koji i dalje životare i koji su srećni kada nađu bilo kakav posao za minimalac, pa makar i na dva-tri meseca koliko traje sezona na moru...
