Ekonomska emigracija iliti Kako sam iz Vukovara došao u Beograd

Dolazim iz Vukovara, grada koji je osetio najgore '91. godine, a ni kasnije nije ništa bolje prolazio... Dobro, bar nije bilo bukvalnog ubijanja, ali ubijanje omladine na način da se ne mogu zaposliti ako nisu sinovi, bratanci, kumčići i sl. od čelnih ljudi u gradskim vodstvima stranaka, je i više nego evidentno. Ako se kojim slučajem desi da ostane poneko radno mesto neupražnjeno, tu se uvlače Osječani i Vinkovčani i kao rezultat svega toga imamo da je Vukovar grad sa najvećom stopom nezaposlenosti u Hrvatskoj. Ako se pojavi neko radno mesto koje ni prvi ni drugi nisu uspeli da ugrabe ili ne žele da rade, onda tu mogu da konkurišu grupacije ljudi koji su marginalizovani u društvu. Ovde naravno nije reč o državnim institucijama, jer se tamo nikako ne može uglaviti niko ko nema dobru zaleđinu.

U Beograd sam prvi put došao 2001. kao student. Pošto se nisam snašao na odabranom fakultetu, vratio sam se u Vukovar, tačnije u Trpinju, selo pored Vukovara. Kao nesvršeni student nove škole (u međuvremenu sam promenio školu, a paralelno sam postao i mrežni tehničar), na retkim oglasima za posao nisam uspevao da dođem dalje od inicijalnog slanja biografije, jer nikome nije bio potreban "gimnazijalac sa tamo nekim kursom". Kao i gomila omladine iz mog rodnog grada i okoline, predstavljao sam deo armije nezaposlenih koji su se svakog meseca javljali na biro da bi im bilo produženo zdravstveno osiguranje. Naravno, zavod za zapošljavanje nikog nije zapošljavao (osim konobara, kuvara, čistačica koje su slali na 3 meseca na more).

Do svog prvog zvaničnog zaposlenja sam došao preko veze, jer nikako drugačije nije bilo moguće. Radio sam godinu dana (dva ugovora na 3 meseca i jedan na 6 meseci) i to je bilo to. Koliko god da sam se ja trudio i zalagao, niko me tu nije gledao kroz moj rad, već isključivo kao tatinog sina. Kada mi je i treći ugovor istekao, ostao sam bez posla. Mesecima sam tražio novo radno mesto i u okolnim gradovima, ali bez uspeha, iz razloga koje sam na početku naveo. Iako sam živeo u roditeljskoj kući, gde sa porodicom nisam imao skoro nikakvih troškova, gledanje roditelja kako svako jutro odlaze na posao dok mi ostajemo kod kuće, dokoni, besposleni, nas je ubijalo. Konkurisali smo na poslove i u Srbiji, te je nakon nekoliko bezuspešnih razgovora i brda poslatih biografija, supruga primljena na posao u Beogradu. Tada smo odlučili da napravimo prekretnicu u životu i da se "vratimo" u Beograd. Hitno je trebalo pronaći stan gde ćemo živeti i preseliti stvari. Žena je išla na posao, a ja sam ostajao kod kuće, čuvao dete i slao biografije (u obe države). Trebalo je da prođe 8 meseci dok nisam dobio posao...

I tako, od 2010. opet živim u Beogradu. Ne mogu da kažem da li je odluka o preselenju bila dobra ili ne, da li je za malu decu bolje da žive u manjem mestu ili u velikom gradu koji pruža mogućnosti, ali i guta i kvari ljude... Nekako sam mišljenja da i dalje ne bih našao posao u Vukovaru, kao ni veliki broj mojih prijatelja i poznanika koji i dalje životare i koji su srećni kada nađu bilo kakav posao za minimalac, pa makar i na dva-tri meseca koliko traje sezona na moru...

12. jun 2012. dan kada sam drugi put postao otac

12. juna 2012. godine u 13:20 na svet je došao još jedan član porodice Dimitrijević... Teška 3,5kg i dugačka 51cm...

Za razliku od svoje 3 i po godine starije sestre Anđele, Vera je rođena u Beogradu i predstavlja prvog Dimitrijevića koji nije rođen u Pomoravlju ili Vukovaru. Ovaj put nisam imao prilike da prisustvujem porođaju i da prvi ugledam svoje čedo, ali ono što je bitno jeste da je Vera živa i zdrava i da nije kmečala kada sam je uzeo u naručje :)

Izbori 2012 iz mog ugla

Izbori u Srbiji počinju za oko nedelju dana. Pošto često pljujem po strankama na Twitter-u (ponajviše po ovima na vlasti), odlučio sam malo da proanaliziram stranke/koalicije koje izlaze na parlamentarne izbore.

 Koalicija "Izbor za bolji život - Boris Tadić"

U početku su im kampanje bile usmerene na to šta su "uradili" za Srbiju u prethodne 4 godine, a najviše se oslanjaju na lik i delo Borisa Tadića, kandidaturu za EU, investicije, kao i nezavršeni Most na Adi. Kako je vreme odmicalo, počeli su da u svojim kampanjama igraju "prljavo", tj. kampanje im se sve više svode na pljuvanje glavnog protivnika. Naravno, ni SNS im nisu ostali dužni, pa mi sve nešto deluje da će iz tog sukoba najviše koristi izvući URS.
Moje lično mišljenje je da ulazak u EU neće doneti ništa dobro Srbiji. Podržavam donošenje nekih zakona kojima bi se regulisala birokratija i iskorenila korucija, ali to je sve. Tako da kandidaturu za ulazak u EU ne smatram uspehom Srbije, ali takođe znam da dobar deo građana ne deli moje mišljenje. Ako zanemarimo da li je EU dobra ili ne, kandidatura ne predstavlja apsolutno ništa, jer je to samo potvrđivanje da Srbija usklađuje svoje zakone i propise sa EU, a to traje već 10-ak godina. Jedina pozitivna strana toga je tzv. "Beli Šengen", što omogućuje ljudima da mogu da putuju bez čekanja ispred ambasada, ali ono što je po meni bitnije od bezviznog režima jeste da li stanovništvo ima s čim da putuje.
U svojim TV spotovima reklamiraju da su izgradili 3 mosta. Ja bih rekao da su izgrađene 3 polovine, jer Most na Adi nije završen (ali jeste funkcionalan), a most kod Beške je postojao, samo je sada "dupliran" (što naravno jeste za svaku pohvalu, ali ne i vreme koliko se on radio)... A što je interesantno, ministarstvo koje je zaduženo za izgradnju mostova i puteva uopšte nije DS-ovo, već je na čelu čovek iz SPS-a, a SPS uopšte ne uzima zasluge za ovo...
Sve u svemu, njihova kampanja se zasniva na poruci "Mi smo bolji od SNS-a, jer je SNS zlo, ali zanemarite sve što nije valjalo kod nas u prethodne 4 godine". Tu ne mogu nikako da zaboravim njihov TV spot gde Tadić u "razgovoru" sa malim poduzetnikom govori "znam da vam je bilo teško posebno u poslednjih godina", kao da nisu oni bili na vlasti i kao da nisu mogli ništa da učine po tom pitanju.
Ova koalicija će definitivno držati dobar deo poslaničkih mesta, ali ni jedna izborna lista neće moći samostalno da oformi vladu, tako da će biti prinuđeni na ustupke prvenstveno URS-u i SPS-u, ali ne verujem da će moći i bez LDP-a, što opet dovodi do "šarene vlade"
Jedan od razloga zbog čega je Tadić odlučio da i predsednički izbori budu "o istom trošku" je to što nije siguran da li bi za godinu dana uspeo da dobije još jedan mandat, a ovako će imati priliku da bira da li želi da bude premijer ili predsednik

 Srpska radikalna stranka - SRS

Od kako su stranku napustili Toma i Vučić i oformili SNS, stranka je izgubila večinu svojih glasača. Oni su ostali dosledni u većini svojoj ideologiji, ali to je prestalo da "pije vodu" i sada je pitanje da li će preći cenzus. Stranka se oslanja prvenstveno na suđenje Šešelju i u manjem delu na pljuvanje po vlasti. Mislim da su ovo poslednji parlamentarni izbori na kojima će SRS samostalno ući u Skupštinu (pod uslovom da pređu cenzus).

 Ujedinjeni regioni Srbije - Mlađan Dinkić

G17+ samo preimenovano... Stranka koja se hvali kako su prvi krenuli u sprečavanje partijskog zapošljavanja, a oni su maheri u tome. Nema javne ustanove, agencije, javnog preduzeća gde njihov kadar nije ključni. Ovo je jedina stranka koja je konstanta u vlasti od 2000. godine. Kao i DS, u svojim kampanjama se hvale fabrikama koje su "otvorili" i milijardama investicija, koje nisu investicije, već najobičniji kupo-prodajni ugovori. Ali verujem da će i URS biti deo i ove vlade, jer su najsličniji DS-u i bez njih neće moći da oforme vlast

 Koalicija "Čedomir Jovanović - Preokret"

LDP plus gomila malih stranaka. Pravi primer sinergije, tj. da 2 i 2 mogu u zbiru biti 5. Na prošlim izborima su jedva uspeli da pređu cenzus (što ni jedna od stranaka iz koalicije ne bi uspela samostalno). Sada su sebi pridodali SPO i time pridobili nekolicinu njihovih glasača (iako na lokalnim izborima idu odvojeno). LDP postaje sve jača stranka, a njihove kampanje se prvenstveno zasnivaju na pravima gay populacije i na tome da Srbija treba da prihvati "stanje na terenu" i da prestane da izdvaja novac iz budžeta za institucije na Kosovu i Metohiji. Sa njima u koaliciji je i Nenad Čanak koji se zalaže za najveću moguću autonomiju Vojvodine (ako ne i nezavisnost), pa dobrom delu građana deluje kao koalicija kojoj je cilj rasparčavanje Srbije.

 Koalicija "Pokrenimo Srbiju, Tomislav Nikolić"

SNS+Velja+Karić. SNS je stranka članova koji su napustili SRS, ali nisu samo napustili stranku, već su promenili i ideologiju u potpunosti. Svojim potezima su uspeli da povuku većinu glasača radikala i dobar deo glasača DSS-a. Okrenuti su Evropskoj Uniji, ali su za saradnju sa Rusijom. Ljudi i dalje nemaju poverenja u njih, a koalicija sa Bogoljubom Karićem sigurno nije doprinela popularnosti stranke. Njima se među prvima priključila Nova Srbija, koja je bila dugogodišnji koalicioni partner Koštuničinog DSS-a. Ova koalicija nije iznela nikakve konkretne planove za napredak (osim hrpe papira koje Nikolić i Vučić drže u reklamama), a kampanje im se svode na "dosta vam je žutih, mi smo jedina alternativa"... Predizbornu kampanju su počeli među prvima, prvenstveno pljujući po DS-u, ali i Dinkiću. Uz DS-ovu koaliciju, SNS sa svojim partnerima će imati najveći broj poslanika, ali je pitanje da li će imati s kim da oforme skupštinsku većinu.

 Demokratska stranka Srbije - DSS

Još jedna stranka koja će imati problem sa prelaskom cenzusa. U svojim kampanjama nisu agresivni i dosta ljudi poštuje Vojislava Koštunicu kao relativno poštenog političara. Neodlučnost DSS-a da sklopi postizbornu koaliciju sa radikalima na prethodnim izborima ih je koštala ministarskih mesta, kao i mesta premijera, a o tome sada DSS može samo da sanja. Iako postoje teoretske šanse da uđu u vlast kao jedan od retkih potencijalnih partnera SNS-a, sve je manje pristalica ove stranke i mislim da bez nekih budućih predizbornih koalicija DSS ne može da računa da će biti prisutan igde osim na lokalnom nivou.

 Ivica Dačić - "SPS-PUPS-JS"

Koalicija koja je digla SPS iz pepela. Ucenjivanjem Borisa Tadića na prethodnim izborima došli su do situacije da više niko ne pljuje po njima zbog "Slobinog vremena" i postali su najpoželjnija mlada za sve postizborne koalicije. Definitivno su stranka kojoj popularnost sve više raste, iako im većina glasača čine starije generacije

 Dveri za život Srbije

Kako se sami definišu, grupa građana kojoj je osnovni cilj očuvanje porodice i moralnih vrednosti. Od nedavno su postali politička organizacija, a mnogi im lepe etikete ultradesničara. U svojoj kampanji se zalažu za socijalnu pravdu i provere svih privatizacija. Ni jedna stranka ih nije navela kao potencijalne postizborne partnere, a oni sami navode da ne žele u koaliciju ni sa kim iz dosadašnje vlasti. Definitivno predstavljaju iznenađenje na ovim izborima i ne sumnjam da će preći cenzus.

Moj Hello World

Do sada sam bio samo "Blogger-wannabe", tj. pisao sam isključivo u 140 karaktera, koliko stane u jedan tweet. Pravdao sam se manjkom slobodnog vremena, nemogućnošću da se dublje upustim u određene teme kako bih razglabao o tome u makar nekoliko rečenica. I tako je ispalo da sam do sada (od maja 2011. godine) sakupio 4698 tweet-ova (od kojih je solidan broj retweet-ovanje drugih i vro često pametnijih tviteraša). Pre nekih 15ak dana (možda i više pošto sam sklon gubljenju pojma o vremenu) mi je kolega Ivan Tanasković (@tanematic) rekao da s obzirom da se približavam cifri od 5.000 tweet-ova, pod obavezno moram da počnem sa pisanjem bloga. I eto, ja kao svako poslušno detence, uradih upravo to...

Ovo bi bio uvod... moj Hello World... Trudiću se da pišem kad god me nešto bude tištilo i kad god budem imao dovoljno slobodnog vremena da bulaznim o glupostima. Teme koje možete očekivati: politika, porodični odnosi, politika, a možda uleti i nešto manje debilno od toga... Što bi rekli Zagorci: bumo vidjeli...