SPC i poplave

Pošto je u poslednje vreme trend pljuvanja Srpske Pravoslavne Crkve po društvenim mrežama, odlučio sam da i ja iznesem svoje mišljenje, odnosno da prikažem podatke koje nećete naći u medijima pošto jednostavno državi ne odgovara da se vidi da je neko bio aktivan u vreme majskih i septembarskih poplava u Srbiji. Podatke sam dobio od Verskog Dobrotvornog Starateljstva Srpske Pravoslavne Crkve, koje je bilo organizator svih akcija prikupljanja i distribucije pomoći poplavljenima pri SPC. Ja sam lično nekoliko puta učestvovao u utovaru/istovaru pomoći ispred Patrijaršije, tako da sam se uverio o kojoj količini pomoći (hrana i voda, odeća i obuća, ćebad, pelene, hemija...) je reč.

Prikupljanje pomoći ispred Patrijaršije 18.05.2014.

Ali na stranu moje subjektivno mišljenje, evo i konkretnih podataka dobijenih iz VDS-a:

Čim su krenule poplave Crkva je:

1. Dala koliko i američka ambasada tj. 10.000.000 din
2. Preko 350.000 evra su sakupili naši sveštenici samo iz Nemačke, a u namirnicama, materijalu, hemiji i ostalom mnogo više od te cifre
3. Naša crkva iz Australije je celo jedno selo obnovila i dalje nastavlja da pomaže Kladovo i Negotin
4. Dok ti sad ja ovo pišem svakoj porodici se direktno daje novac na ruke iz fonda Patrijarha Pavla po celoj Srbiji; pre dve nedelje je podeljen novac porodicama u selima u opštini Lučani, Kraljevu i Čačku
5. Mnoge Crkve su direktno pomogle: grčka, rumunska, ruska i druge; ta pomoć je odmah upućivana da krizna mesta i to su ozbiljne količine svega što je u tom trenutku bilo potrebno
6. Logistički smo isto jako pomogli svim ostalim humanitarnim organizacijama, a najviše informacijama sa terena, kontaktima itd.
7. Prvih nekoliko nedelja gradske vlasti su u potpunosti bile oslonjene na pomoć VDS-a što se tiče isporuke hrane, higijene, hemije, odeće i sve smo to razvozili po svim prihvatnim centrima po gradu
8. Mi smo bili prvi koji smo odneli pomoć u Kladovo

Ima toga još mnogo, a sve o tome ima na zvaničnoj stranici SPC-a jedino što pretraživač ne radi, pa treba ići unazad i tražiti po datumima.

Dok su drugi kritikovali Crkvu iz svojih udobnih fotelja, crkvene organizacije su pomagale stradalom narodu. Za razliku od političara koji su išli u poplavljena područja kako bi se slikali, ljudi koji su pri Crkvi (sveštena lica ili jednostavno vernici koji redovno učestvuju u crkvenim akcijama) su svakodnevno (više puta) odlazili i odnosili pomoć kako prihvatilištima u Beogradu, tako i direktno u poplavljena područja (uključujući i gradove kao što su Paraćin i Svilajnac, koja su bila zapostavljena od strane vlasti iz ovog ili onog razloga)

PRIVATIZUJTE PARLAMENT!

Dugo razmišljam o ovoj temi, ali do sada nisam bio siguran da li da pišem blog post ili da okačim svoj pogled u nekoliko tweet-ova...

Iako su izbori prošli, postoji realna mogućnost da se isti uskoro ponove. Izbori na kojima će oni koji obavljaju svoju građansku dužnost glasati između nekoliko stranaka/koalicija ili će jednostavno poništiti glasački listić. Kao rezultat parlamentarnih izbora u Srbiji, 250 političara dobija platu iz državnog budžeta. U teoriji to je sve super: narod bira svoje predstavnike - narodne poslanike, koji će predstavljati volju naroda koji su ga birali. Ali tu se javlja problem: na parlamentarnim izborima (kao i većini drugih) narod ne glasa za određene ljude, već za "političke opcije", što se većinom svodi na "njihove", "naše" i "one treće". U Srbiji ne postoje izborne jedinice, gde bi glasači birali predstavnike svog kraja, već im se servira gotovo rešenje u vidu top-liste političara neke stranke/koalicije, koje se diriguje iz centrale stranaka.

Još jedna nelogičnost koja se opravdava sa "tako je u svim demokratskim društvima", jeste sam cenzus od 5%. To je ok ako parlament broji 20ak poslanika, pa da za svakih 5% glasova dobijete jedan mandat. Ali gde je tu logika ako imamo 250 poslaničkih mesta? Neka politička opcija na izborima dobije podršku npr. 4% glasača. Po tome bi oni trebali da imaju 10 mandata u Skupštini. Ali ne, ako ne pređu cenzus, njihovih 10 poslaničkih mesta se raspoređuje onim strankama/koalicijama koje imaju više od 5% glasova. I kako u takvoj situaciji da se čuje glas "malih"? Nikako, jedini način je da se udružuju, da sklapaju neprirodne koalicije i kroje svoje top-liste...

Glas razuma kod pojedinih poslanika se ne može čuti, jer se svaka skupštinska rasprava detaljno priprema u centralama stranaka, a na "pozornicu" izlaze samo podobni govornici kojima je sve o čemu će pričati više-manje servirano. Isti slučaj je i sa glasanjem u Skupštini: poslanici glasaju onako kako odluči njihova centrala, odnosno u najboljem slučaju njihov poslanički klub. Ako slučajno glasaju suprotno direktivi stranke, bivaju izbačeni iz iste.

I onda dobijamo parlament koji je podeljen u "klanove", gde je jedina funkcija poslanika da optužuju "one druge" i da odbijaju sve predloge istih, jer ne žele da se zasluge za izglasavanje nečeg dobrog pripišu "onima drugima". A jedina funkcija "onih trećih" je politička prostitucija, odnosno "ko mi da više funkcija, njega ću podržati"...

Iznerviran svim ovim, došao sam do fenomenalnog rešenja koje će uštedeti državi milione. Ono je u skladu sa prozapadnim kapitalističkim tendencijama većine političkih opcija u državi:

PRETVORITE SKUPŠTINU U AKCIONARSKO DRUŠTVO!!!

Da obrazložim: Skupštinu treba organizovati kao akcionarsko društvo gde svaka politička opcija u "Skupština a.d." unosi broj glasova koje je dobila na izborima kao broj akcija i na osnovu toga ima prava u donošenju odluka na upravnom odboru. Predizbornim koalicionim sporazumima bi se regulisalo koji procenat kojoj stranci u koaliciji pripada nakon izbora (ili bi se ovakvim sistemom eliminisala potreba za koalicijama). Sistem u osnovi nije drugačiji od sadašnjeg, ali se na ovaj način eliminiše potreba za 200-tinjak skupštinskih plata, dnevnica, putnih troškova (prosečna neto mesečna plata poslanika je 75.000din), celodnevnim razglabanjem i presipanjem iz šupljeg u prazno, kao i mogućnost "kupovine poslanika". Samo za plate bi se na mesečnom nivou uštedelo više od 25.000.000din.

Ovaj sistem bi mogao da se prenese i na sve ostale nivoe vlasti: pokrajinsku i lokalnu, odnosno svuda gde narod ne bira imenom i prezimenom svoje predstavnike.

Druga alternativa jeste uvođenje izbornih jedinica ili zaokruživanje imena i prezimena osoba koje želimo u skupštini...

Vukovar

Vukovar

Вуковар

فوكوفار

Βούκοβαρ

ブコバル

וווקאָוואַר

ವುಕೋವರ್

武科瓦尔

武科瓦爾

부카 보르

వుకోవర్

Lidl u Srbiji

Gledajući RTS-ov Dnevnik video sam vest o Lidlu. To me je povuklo da napišem koju reč o ovom trgovinskom lancu koji mnogi u Srbiji željno isčekuju...


Da napišem koju uvodnu reč o samom Lidlu. Lidl ili punim nazivom Lidl Stiftung & Co. KG je nemački trgovinski lanac koji poseduje preko 10.000 prodavnica širom Evrope sa godišnjim prihodom od oko 59 milijardi eura i postoji od 1930. godine (iako u ovom današnjem obliku postoji od 1973. godine). Podaci vredni svakog poštovanja. U Srbiji kompanija Lidl je registrovana još krajem 2010. godine, međutim do sada još uvek nisu ni na jednom mestu započeli gradnju svojih objekata (a planirano je za početak da to bude u 4 grada).

Lidl generalno ima niže cene od svojih konkurenata i to je jedan od razloga zašto imaju ogroman promet roba i mnogi smatraju da će to uticati i na ostale trgovinske lance da smanje svoje marže. Da li će se to desiti, ne znam, ali u Srbiji svakako ima mesta za zdravu konkurenciju. Ali, ne smatram da je za privredu Srbije dolazak Lidla dobar. Evo i zašto to mislim:

• zaposleni u Lidlu rade za minimalac i vrlo često su izloženi mobingu
• retko ko od zaposlenih ima ugovor o radu koji im garantuje koliku-toliku sigurnost, što za posledicu često ima to da žene ostaju bez posla kada zatrudne
• radnici rade sve, od prodaje na kasi do ribanja podova
• proizvodi koji se prodaju su u 95% slučajeva nepoznatih nemačkih, austrijskih, poljskih robnih marki, uključujući i Lidlove robne marke
• hrana je sumnjivog kvaliteta, obogaćena raznim pojačivačima ukusa i konzervansima
• postoji opravdana sumnja da je hrana koja se prodaje u njihovim objektima poreklom od genetski modifikovanih organizama, tzv. GMO

Lidlove "kvalitetne" robne marke

U Hrvatskoj Lidl ima otvorene prodavnice od 2007. godine i od tada su se poprilično dobro pozicionirali na tržištu kao jeftina konkurencija Konzumu i NTL-u. Ništa manju maržu nema Lidl nego bilo koji drugi trgovac, jednostavno imaju jeftinije proizvode brandova za koje niko nije čuo. Retki su domaći proizvodi koji se ovde prodaju. Primera radi, u Lidl-u nećete naći Ledo sladolede, Franck kafu, Kraševu Domaćicu i slično, ali ćete zato pronaći proizvode marki kao što su: Cien, Crusti Croc, Lord Nelson, Maribel, Formil, Milbona i sl. za koje će vas ubeđivati da su istog (ako ne i boljeg) kvaliteta od domaćih proizvoda. Meso i mesne prerađevine dolaze ko zna odakle i ko zna čime su te životinje hranjene i kako su lečene, koliko je puta ovo meso odmrzavano i zamrzavano... Na voće i povrće smo već navikli da ne znamo kog je porekla i čime je sve tretirano. Ono što je mene pre nekoliko godina iznenadilo jeste da se pekarski proizvodi ne proizvode od domaćih sirovina, čak se ne proizvode u Hrvatskoj, već se tu samo peku. Zemlja porekla hleba i ostalih pekarskih proizvoda je Poljska. Sada neka mi neko objasni način po kom se neko može da napravi kvalitetan pekarski proizvod (od kvalitetnih sirovina), zamrzne ga, transportuje preko 1000km i ispeče u prodavnici i da on bude jeftiniji od proizvoda u lokalnoj pekari koja koristi domaće sirovine. Da bi se ovo Lidlu isplatilo, mislim da je morao debelo da žrtvuje kvalitet proizvoda.


Iako se u njihovim prodavnicama može pronaći "po nešto za svakoga", moje lično mišljenje je da Lidl treba izbegavati u širokom luku, naravno, ako imate mogućnosti za tim...

Moj odgovor Ivanu Penavi, kandidatu za gradonačelnika Vukovara

Kako je predizborna kampanja za drugi krug izbora za gradonačelnika grada Vukovara u jeku, dobio sam simpatičan e-mail od organizacije koja zastupa kandidata za gradonačelnika Ivana Penavu, tj. najverovatnije od gradskog odbora HDZ-a. Obično ignorišem ovakve mail-ove, ali sada sam osetio potrebu da im i odgovorim. Pošto se njihova kampanja svodi na borbu protiv "Srbo-ćetnika" i "crvene bande", osetio sam se prozvanim. Svoj odgovor njima objavljujem i ovde:

Poštovani gospodine Penava,
želim da Vam kažem da mi je drago što se trudite da što veći broj građana obavi svoju građansku dužnost. Ja ću, kao i na sve dosadašnje izbore, da izađem i glasam.

Na Vašu žalost, Vaša stranka i program nikada nije, niti će biti moj politički izbor.

Ja ne znam odakle ste Vi dobili moj kontakt, pošto nikada nisam ni na koji način pristupao niti komunicirao sa Vašom organizacijom. Mogu da pretpostavim da ste podatke dobili iz moje biografije kojom sam se javljao na brojne otvorene i neotvorene konkurse u Vukovaru u nadi da ću možda pronaći zaposlenje. Iako niste jedini koji se bave "prljavom" kampanjom i dalje moj glas nikada nećete dobiti. 

Grad Vukovar je oduvek bio i i dalje jeste multietnički grad i po meni u tome leži njegova lepota. Ja kao građanin Vukovara ću se uvek ću se zalagati za to. Iz tog razloga, niti jedna organizacija koja je šovinistički nastrojena prema drugim narodima i etničkim grupacijama, kao što je to slučaj sa koalicijom čiji ste Vi kandidat, nikada neće dobiti moj glas. Nadam se da će 2.6. biti dovoljno pametnih ljudi koji će izaći na izbore i dati glas Vašem protivkandidatu.
Da me ne razumete pogrešno, o Vama vrlo malo znam i generalno ne donosim ishitrene zaključke, ali sam poprilično upoznat sa radom i ciljevima Vaše stranke.

Zbog svih ovih razloga, molio bih Vas da me isključite iz daljih cirkularnih mail-ova Vaših organizacija. Od Vas ne tražim ništa, a takođe, znam da mi ništa ni ne možete niti planirate ponuditi, osim eventualnog ugrožavanja i uskraćivanja mojih osnovnih USTAVOM ZAGARANTOVANIH prava.

Srdačno
Vukovarski Srbin

---

From: Ivan Penava <ivan.penava@vukovargrad.com>
To: e-mail uklonjen jer ne želim dodatni spam
Sent: Tuesday, May 28, 2013 7:39 PM
Subject: OSOBNI POZIV VUKOVARCIMA I PRIJATELJIMA GRADA VUKOVARA

Postovani,
Obracam Vam se kao kandidat za gradonacelnika grada Vukovara,
te Vam molim da izadete na izbore 02.06.2013. g. i date svoj glas jednom od
kandidata.
Nalazim se na listi broj 2 i ocekujem da me podrzite u nastojanju da
nastavimo zajedno graditi hrvatski Vukovar - Grad buducnosti za sve Vukovarce!
Zamolite i sve Vukovarce koje poznajete da ucine isto.
Zamolio bih Vas, ukoliko koristite drustenu mrezu Facebook, da mi posaljete
pozivnicu za prijateljstvo koristeci link do mog profila:
https://www.facebook.com/ivan.penava.39?fref=ts
O tome koji kandidat je vjerodostojniji uvid mozete steci i
pregledom videa suceljavanja kandidata koje je na linku:
http://www.panorama-vukovar.com/2012-11-11-08-58-16/top-teme/item/635-video-su%C4%8Deljavanje-kandidata-za-vukovarskog-gradona%C4%8Delnika
Vjerujem u Vas, Vas Ivan Penava

Ekonomska emigracija iliti Kako sam iz Vukovara došao u Beograd

Dolazim iz Vukovara, grada koji je osetio najgore '91. godine, a ni kasnije nije ništa bolje prolazio... Dobro, bar nije bilo bukvalnog ubijanja, ali ubijanje omladine na način da se ne mogu zaposliti ako nisu sinovi, bratanci, kumčići i sl. od čelnih ljudi u gradskim vodstvima stranaka, je i više nego evidentno. Ako se kojim slučajem desi da ostane poneko radno mesto neupražnjeno, tu se uvlače Osječani i Vinkovčani i kao rezultat svega toga imamo da je Vukovar grad sa najvećom stopom nezaposlenosti u Hrvatskoj. Ako se pojavi neko radno mesto koje ni prvi ni drugi nisu uspeli da ugrabe ili ne žele da rade, onda tu mogu da konkurišu grupacije ljudi koji su marginalizovani u društvu. Ovde naravno nije reč o državnim institucijama, jer se tamo nikako ne može uglaviti niko ko nema dobru zaleđinu.

U Beograd sam prvi put došao 2001. kao student. Pošto se nisam snašao na odabranom fakultetu, vratio sam se u Vukovar, tačnije u Trpinju, selo pored Vukovara. Kao nesvršeni student nove škole (u međuvremenu sam promenio školu, a paralelno sam postao i mrežni tehničar), na retkim oglasima za posao nisam uspevao da dođem dalje od inicijalnog slanja biografije, jer nikome nije bio potreban "gimnazijalac sa tamo nekim kursom". Kao i gomila omladine iz mog rodnog grada i okoline, predstavljao sam deo armije nezaposlenih koji su se svakog meseca javljali na biro da bi im bilo produženo zdravstveno osiguranje. Naravno, zavod za zapošljavanje nikog nije zapošljavao (osim konobara, kuvara, čistačica koje su slali na 3 meseca na more).

Do svog prvog zvaničnog zaposlenja sam došao preko veze, jer nikako drugačije nije bilo moguće. Radio sam godinu dana (dva ugovora na 3 meseca i jedan na 6 meseci) i to je bilo to. Koliko god da sam se ja trudio i zalagao, niko me tu nije gledao kroz moj rad, već isključivo kao tatinog sina. Kada mi je i treći ugovor istekao, ostao sam bez posla. Mesecima sam tražio novo radno mesto i u okolnim gradovima, ali bez uspeha, iz razloga koje sam na početku naveo. Iako sam živeo u roditeljskoj kući, gde sa porodicom nisam imao skoro nikakvih troškova, gledanje roditelja kako svako jutro odlaze na posao dok mi ostajemo kod kuće, dokoni, besposleni, nas je ubijalo. Konkurisali smo na poslove i u Srbiji, te je nakon nekoliko bezuspešnih razgovora i brda poslatih biografija, supruga primljena na posao u Beogradu. Tada smo odlučili da napravimo prekretnicu u životu i da se "vratimo" u Beograd. Hitno je trebalo pronaći stan gde ćemo živeti i preseliti stvari. Žena je išla na posao, a ja sam ostajao kod kuće, čuvao dete i slao biografije (u obe države). Trebalo je da prođe 8 meseci dok nisam dobio posao...

I tako, od 2010. opet živim u Beogradu. Ne mogu da kažem da li je odluka o preselenju bila dobra ili ne, da li je za malu decu bolje da žive u manjem mestu ili u velikom gradu koji pruža mogućnosti, ali i guta i kvari ljude... Nekako sam mišljenja da i dalje ne bih našao posao u Vukovaru, kao ni veliki broj mojih prijatelja i poznanika koji i dalje životare i koji su srećni kada nađu bilo kakav posao za minimalac, pa makar i na dva-tri meseca koliko traje sezona na moru...

12. jun 2012. dan kada sam drugi put postao otac

12. juna 2012. godine u 13:20 na svet je došao još jedan član porodice Dimitrijević... Teška 3,5kg i dugačka 51cm...

Za razliku od svoje 3 i po godine starije sestre Anđele, Vera je rođena u Beogradu i predstavlja prvog Dimitrijevića koji nije rođen u Pomoravlju ili Vukovaru. Ovaj put nisam imao prilike da prisustvujem porođaju i da prvi ugledam svoje čedo, ali ono što je bitno jeste da je Vera živa i zdrava i da nije kmečala kada sam je uzeo u naručje :)